Poslednji broj „Nove misli” za 2024. godinu vraća u fokus javne kulturne scene jedno od najznačajnijih a pomalo zaboravljenih imena srpske književnosti druge polovine 20. veka – pesnika Rašu Livadu. Za razliku od prethodnih brojeva, ovo je tematski broj koji je u celosti posvećen delu Raše Livade (Subotica, 1948 — Beograd, 2007), koji je kao jedan od najznačajnijih i najautentičnijih srpskih pesnika, ali i književno-kulturnih stvaralaca u širem smislu s kraja 20. veka, ostavio neizbrisiv trag u srpskom pesništvu i kulturi uopšte.
Među koricama „Nove misli” našli su se tekstovi petnaest autora, učesnika Okruglog stola o pesniku Raši Livadi, koji je pod nazivom „A Livada kaže” održan 8. oktobra 2024. Među njima su: Gojko Tešić, Selimir Radulović, Saša Jelenković, Dragan Bošković, Branislav Živanović, Vladislava Gordić Petković, Marko Avramović, Antonije Simić, Violeta Mitrović, Aleksandra Paunović, Snežana Savkić, Maša Vujnović, Jovana Todorović, Dunja Kerac, a sve njih je okupio organizator ovog skupa prof. emeritus dr Sava Damjanov u saradnji sa koleginicom Snežanom Nikolić. U svojim radovima, ovi istoričari i teoretičari književnosti, kritičari, pesnici, starije i mlađe generacije, sagledali su iz različitih uglova celokupno delo Raše Livade, njegovu poeziju, antologičarski i urednički rad.
„Raša je imao ONO NEŠTO (neizrecivo) specifično, autentično – što i jeste vrlina velikog pesnika. On je po tome prepoznatljiv, niko ne može više nikad tako pisati na našem jeziku a da ne bude puki epigon”, piše Sava Damjanov u svom uvodnom tekstu, dok Gojko Tešić naglašava da je uticaj Raše Livade na pesničke naslednike bio toliki da se skoro može govoriti o pesničkoj školi Raše Livade. „Ispisujući sopstvenu poeziju, svaki je pesnik koji se formirao posle izlaska ’Karantina’, morao proći kroz Livadin karantin, obaviti simboličko očišćenje i pripremu, jer je ova knjiga bila upravo to: mesto za pripremu kandidata za pesništvo, mesto kontemplacije i preispitivanja: može li se, sme li se.
ima li snage, da se uđe u Hram poezije”, piše Saša Jelenković. I pored toga što je iza sebe ostavio samo tri pesničke zbirke, napisane u desetak godina – Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972) i Karantin (1977) – Livada je napravio pravu revoluciju u srpskom pesništvu. „Kritički intonirana i usmerena protiv svake vrste društvene, političke, ideološke i istorijske ’mitologije’ i ’moći’ koje su generator konstantne represije, usmerena protiv kolektivističkog identiteta i politički korektnog banalizovanja književnosti i poezije, Livadina poezija i zbog toga jeste rezime svih represivnih naracija i neverovatno slobodan poziv na ono, pa ako želite, apokaliptički više pesništva”, zaključuje Dragan Bošković.
Livada je na vrhuncu odjednom prestao da piše i objavljuje stihove i posvetio se uredničkom radu. Ali ovaj „istinski pesnik i istinski čovek”, kako ga predstavlja Selimir Radulović, i urednički posao je pretvarao u umetnost. Njegova antologija Moderno svetsko pesništvo (1983) sa preko sto pedeset modernih pesnika i danas ima kultni status. Nakon priređivanja antologije savremenog pesništva, Livada je pokrenuo još jedan izuzetno važan čitalački orijentir, časopis za svetsku književnost Pismo (1985), iz kojeg je potom nastalo mnoštvo drugih relevantnih časopisa: Ruski almanah (osnovan 1992), časopis za jevrejsku književnost Mezuza (urednik David Albahari, pokrenuta 1993), časopis Erazmo za holandsku i flamansku književnost, Shakespeare & Co., časopis za književnost na engleskom jeziku (1992), Istočnik, časopis za veru i kulturu (1992), Sveti Dunav, časopis za književnosti i kulture podunavskih zemalja (1995).
