Premijera pozorišne predstave „Sreda jednog ponedeljka”
U susret 70. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, Kulturni centar Vojvodine
„Miloš Crnjanski” organizuje dve pozorišne premijere koje realizuje u
saradnji sa Kulturnom stanicom „Svilara”. Obe predstave su praizvedba i biće
premijerno izvedene 21. i 22. maja 2025. godine.
U četvrtak, 22. maja 2025. godine u 20.30 časova, u Kulturnoj stanici „Svilara”
(Đorđa Rajkovića 6b, velika sala u prizemlju), publika će biti u prilici da
pogleda premijeru pozorišne predstave „Sreda jednog ponedeljka”,
autorskog projekta Božidara Kneževića O ljudima i drugim igračkama, u
saradnji sa Kazalištem Virovitica.
Mesta se mogu rezervisati na mejl prkcvmiloscrnjanski@gmail.com ili
pozivom na broj 021/4754128.
Ulaz je slobodan.
Reditelj: Draško Zidar
Igraju: Goran Koši, Tatjana Bertok Zupković i Blanka Bart Hajoš
Tekst: Božidar Knežević
Produkcija: Teatar Erato i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”
O predstavi
Ovo nije budućnost. Ovo je sadašnjost, samo malo jače stilizovana. Bivši
klovn Jozef Apetit postaje lice državne propagande: jede pred kamerama,
deblja se za narod čime bi trebao podsticati mržnju. Samo što se…zaljubi. I
sve krene nizbrdo, još brže nego planeta koja doslovno tone.
Reč autora
Faktotopija, realfantastika i pseudomit
Da bismo razumeli koja pitanja želimo otvoriti komadom „Sreda jednog
ponedeljka”, prvo se moramo pozabaviti pojmovima na koje se priča oslanja –
faktotopijom, realfantastikom i pseudomitologijom.
Faktotopija, odnosno faktografska distopija i njoj srodan pojam
realfantastike, našu priču, u najvećoj meri, smeštaju u prostor distopijske
fantastike, ali je, istovremeno, naslanjaju na faktografske, već postojeće,
elemente (na realne istorijske događaje, na prepoznatljive mitove i na
opštepoznate motive i fenomene iz politike, religije, filozofije, medija,
kao i na reference iz kulture, uključujući i pop kulturu).
A kad govorimo o mitu, odnosno o pseudomitu, prvo što moramo znati je da se
verodostojnost mita, gotovo po pravilu, ne da utvrditi, jer se mit nalazi u
sferi oniričnog, nemogućeg i fantastičnog. Ali, sa druge strane, sigurno je da
je i naš svakodnevni život organski deo svakog mita i baš to je reper prema
kome „konzumenti” tog mita mogu da uporede dela i posledice mitskih junaka i
donesu sud o njima. Naš pozorišni mit je, naravno, samo pseudomit o
budućnosti i postupci kojim ga stvaramo karakteristični su samo za teatar,
ali način na koji će taj pozorišni mit gledaoci-konzumenti procenjivati je
isti kao kod pravog mita.
