U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavljen je 68. broj
časopisa za savremenu kulturu Vojvodine „Nova misao”.
Recept za preživljavanje
Osim isprepletenosti umetnosti i života, i u ovom broju „Nove misli” ogleda
se isprepletenost samih umetnosti, pre svega književnosti, pozorišta i filma. Tako
smo u proznom bloku nekoliko tekstova posvetili Ljubici Arsić, ovogodišnjoj
dobitnici prestižne Nagrade „Borisav Stanković” za celokupan književni opus, koja
nas je zauzvrat počastila novom pričom. Vladislava Gordić Petković se osvrnula na
mali jubilej – „četrdeset sezona” ove književnice, i dala pregled njenih malih
literarnih rituala u kojima se život postavlja kao igra, čiji obrasci kao
stvaralačke sile nose u sebi recept za preživljavanje.
Maj i jun u Novom Sadu su tradicionalno rezervisani za onu vrstu umetnosti
koja se doživljava kao barometar društvenih okolnosti i ogledalo društvenog
života. Naravno, reč je o pozorištu i Sterijinom pozorju, koje se ove godine odvijalo
u znaku 70-godišnjice ovog našeg najvećeg i najznačajnijeg pozorišnog festivala.
Kao i prethodnih godina, Svetislav Jovanov je ispratio odabrane predstave koje su
ušle u takmičarski program te u ovom broju „Nove misli” možete pročitati šta je
sve zapazilo njegovo oštro kritičko oko.
Radeći na ovom broju shvatila sam da se i naše delovanje uklapa u slogan
ovogodišnjeg jubilarnog Pozorja, „Stvaranje istorije / menjanje budućnosti” jer
Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” od ove godine u svom bogatom
portfoliju ima i stavku – pozorišna produkcija. Dve zanimljive predstave, „Brojala
sam” i „Sreda jednog ponedeljka”, inače regionalne koprodukcije, u čijem nastajanju je
nemalu ulogu imala i naša kuća, odigrane su premijerno u Kulturnoj stanici
„Svilara”. Priču o pozorištu završavamo esejom „Pozorište u životu, život u
pozorištu” Kšištofa Plesnjaroviča, poljskog teatrologa, koji nas kroz istorijsko
dešifrovanje metamorfoza poljskog pozorišta podseća na teatralnost samog života
isto koliko i na vitalnost pozorišta.
O filmskom rimejku, njegovim zamkama i potencijalima piše Mina Petrić,
analizirajući pritom savremenu negativnu percepciju ove pojave u filmskoj
industriji. Na njen tekst se nadovezuje esej Aleksandra Gajića koji postavlja
zanimljivo pitanje „Zbog čega su Šerloku porasli bicepsi?”, odnosno zbog čega je
Šerlok Holms, „scijentistički ’demistifikator’ tajni od majstora rezonovanja u
savremenoj recepciji pretvoren u gimnastičarskog rmpaliju, u uličnog borca”.
Odgovor na ovo pitanje je – iznenađujuće ili ne – usko povezan sa našim bolnim
osećanjem nestabilnosti savremenog sveta koju više ni prvosveštenik „krimi-priče”
ne može da svede u logičan poredak.
Ali kao što nas podseća Lidija Vasiljević u svom eseju o rodnim
stereotipima u okviru kulturnih obrazaca bola – dok nas boli, znamo da smo živi.
Ako pritom bolne tačke pretvorimo u glasove i slova, možda u tom procesu možemo
doći i do katarze.
