U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”, objavljena je knjiga Moris Blanšo „Ludilo par excellence”.
„Ludi bog, kakvog su Helderlin i Niče oduvek znali, a i znali da ga više ne znaju, i dalje budi u današnjim ljudima nesavladivu misao, bilo da je shvataju kao predosećaj da je čak i božanski poredak pod pretnjom poremećaja koji je ‘izvan’ njega, a ipak mu pripada, ili da li ta misao uzrokuje da prisustvo boga koji je samo prisustvo, i radikalna spoljašnjost koja isključuje svako prisustvo, uključujući i prisustvo boga, izbiju, kroz Dionisa, u nespojivom savezu. Ludi bog: prisustvo spoljašnjosti koje je oduvek obustavljeno/prekinuto, zabranjeno prisustvo.”
Moris Blanšo (Maurice Blanchot, 1907– 2003) je bio francuski pisac, filozof i književni teoretičar. Važi za jednog od najistaknutijih intelektualaca Francuske 20. veka koji je izvršio veliki uticaj na poststrukturalističke filozofe kao što su Žil Delez, Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Lik Nansi.
U svom radu obuhvatio je gotovo svaki veći intelektualni pokret dvadesetog veka: od fenomenologije međuratnih godina, strukturalizma pedesetih i ranih šezdesetih godina, do poststrukturalizma šezdesetih i sedamdesetih godina. Pa ipak, njegova misao se ne može strogo svrstati ni u jedan od ovih pokreta jer se opire zatvaranju, neprestano tragajući za odgovorom na pitanje šta je bezvremensko, bezimeno i radikalno drugo.
Pored toga, u njegovom delu se izdvajaju teme smrti, ponavljanja, vremena, pitanje porekla i cilja, kao i poetičke teorije o značenju i smislu.
Pored filozofskih i književnoteorijskih radova, značajni su i njegovi kritički eseji o Kafki, Rilkeu, De Sadu, Malarmeu i Helderlinu, kao i njegovo tumačenje mita o Orfeju.
U njegova najznačajnija dela spadaju: romani „Thomas l’Obscur” (1941) i „L’Arrêt de mort” (1948), kao i eseji „L’Espace littéraire” (1955), „Le livre à venir” (1959), „L’Entretien infini” (1969) i „L’Ècriture du désastre” (1980).
