Tršćanski dani Dositeja i Solarića:
srpski nacionalni identitet u formiranju
Trst je bio grad na raskršću svetova i luka u cvatu. Tuda su prolazili i na
kraće ili duže vreme se zadržavali mnogi srpski duhovnici, filozofi i
prosvetitelji, nailazeći na gostoprimstvo bogatih srpskih tršćanskih
porodica. U Trstu su boravili i radili i Dositej Obradović, Pavle Solarić,
Atanasije Stojković, Joakim Vujić, Vuk Stefanović Karadžić, Petar Petrović
Njegoš, Ljudevit Vuličević, Nikola Đurković, Vićentije Rakić, Vićentije
Ljuština, Sima Milutinović, Toma Milinović i mnogi drugi. Svi oni su u
Trst dolazili da predahnu, da sakupe sredstva, ali i nove ideje i nova znanja
koja su se tako, iz moderne Evrope, preko Trsta pretakale u Srbiju.
Dositej je dva puta kratko boravio u Trstu, 1771. i 1779. godine, ali se nije
duže zadržavao, da bi se 1802. godine nastanio u Trstu s nakanom da tu osnuje
štampariju. To je treći i najduži Dositejev boravak u Trstu, u kom će ostati
sve do 1806. godine. Za Trst su vezana njegova najznačajnija dela, ali i saradnja
sa drugim velikanom srpskog prosvetiteljstva, Pavlom Solarićem koji će
ubrzo postati Dositejev najverniji sledbenik i najbliži saradnik. Njihov je
bio odnos iskrenog prijateljstva i obostranog visokog uvažavanja. Dokaz je
ravnopravna saradnja na knjizi „Mezimac” delu koje je trebalo da bude kruna
Dositejevog rada i njegova „labudova pesma” kao odraz duhovne i intelektualne
zrelosti. Ugledaće svet tek sedam godina posle Dositejeve smrti (1818) u
redakciji Pavla Solarića, koji će napisati predgovor i dati knjizi naslov.
Oko Dositeja se u Trstu stvorio pesnički krug, toliki da Milorad Pavić
uvodi pojam „tršćanska pesnička škola” i piše o njenom stihu i o njenim
pesničkim formama.
Šest meseci od poslednjeg dolaska Dositeja u Trst, izbiće Prvi srpski
ustanak i Dositej će se od početka staviti u službu srpskih ustanika. Uz njega
su bili tršćanski Srbi koji su u Karađorđu i ustanicima, videli konačnu
realizaciju viševekovnog sna o slobodnoj Srbiji. Trst je bio jezgro srpskih
rodoljubivih snaga izvan matice, stecištge i uporište srpske inteligencije.
I samo u njemu, u takvoj atmosferi, Dositej je mogao da speva svoju najčuveniju
i najlepšu pesmu „Vostani Serbije”,sintezu, onda i danas, stremljenja
svesrpske borbe za slobodu.
Pomoć srpskom ustanku i Karađorđu, osim verskog i kulturnog, prikazuje još
jedan aspekt srpske zajednice u Trstu. Reč je o etničkoj dubokoj
identifikaciji i povezanosti tršćanskih Srba sa maticom, oličenoj u vojnim
i političkim događajima bez presedana. A pri tome, niko od tršćanskih Srba
nije bio rodom iz Srbije.
Iz kritike prof. dr Milivoja Pavlovića:
Istraživanje dr Mile Mihajlović o tršćanskim Srbima oslanja se na saznanja
i alate nekolikih srodnih ili manje srodnih disciplina – ne samo, dakle,
istorije već i kulturologije, psihologije i sociologije, a značajnim svojim
delom odnosi se i na budućnost – ne samo na prošlost i sadašnjost. Ona
pokazuje da su relacije između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zamršene
i uzajamne.
Na osnovu istraživanja koleginice Mihajlović, mogu se donositi i uverljivi
naučni zaključci o granicama srpskog duhovnog prostora i zapadnoj liniji
srpske kulture, duhovnosti za koju je odavno rečeno da ne živi samo u vremenu
već i u prostoru. Dokle se ona teritorijalno prostire – to je i za Srbiju
upravo u ovo vreme vrlo aktuelna tema. Ulažu se napori da se formuliše i
primeni deklaracija o zaštiti srpske kulture, srpskog jezika i srpskog pisma,
a ne možemo nešto štititi ako ne znamo tačno gde se sve nalazi i dokle se
rasprostire. Do sada je, kao što znate, bilo opšteprihvaćeno shvatanje da se
stvaralaštvo Srba razastire od Sent-Andreje do Hilandara, i od manastira
Poganovo do Krke. Ovo istraživanje pomera granice srpskog kulturnog kruga
više stotina kilometara na zapad, potvrđujući da je Trst najzapadnije srpsko
kulturno središte, a ne manastiri Krka i Krupa.
Iz recenzije prof. dr Momčila Pavlovića:
Istraživanje Mile Mihajlović o kulturnom nasleđu Srba koji su živeli i
stvarali u Trstu ili se tamo obrazovali, najbolje svedoči da istorija Srba
nije samo vezana za ratove i stradanja, već i za najveće domete u društvenoj
sferi, kompatibilne i priznate od velikih evropskih naroda i njihovih elita.
To što su Srbi stvorili u Trstu od 18. do 20. veka, i što je tada vredelo –
vredi i danas.
Doprinos Srba u Trstu, važnom kulturnom i privrednom središtu Austrije,
Austrougarske i Italije, u trgovini, pomorstvu, medicini, školstvu, nauci,
veri, književnosti i drugim segmentima društvenog života, važan je koliko
za Srbe i Srbiju, toliko i za Evropu. Još jedan je očigledan dokaz da su Srbi
bili i ostali deo Evrope.
